Благоје Јововић

БЛАГОЈЕ ЈОВОВИЋ 1957

...Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим.

Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео... почео да виче:

„Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку!”

Чујем пуцањ, не знам одакле долази.

Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада.

Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту.

Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.

У том тренутку помислим — боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!

Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се... али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.

Неко виче:

„Јуре, Јуре!”

И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хитца.

Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом.

Народ излази. Питају — шта је било?

Онако задихан, говорим им:

„Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!”

„Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују.

Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај